Značaj primene gliflozina u realnoj praksi kod dijabetičara bez KVB i bolesti bubrega
Trenutni standardi nege preporučuju upotrebu inhibitora kotransportera natrijum-glukoze 2 (SGLT2i, tj. gliflozina) nezavisno od glikemijske kompenzacije kod pacijenata sa dijabetesom tipa 2 (DM2) i oboljenjem bubrega, srčanom insuficijencijom ili visokim kardiovaskularnim (KVB) rizikom. Nedavno je objavljen rad u Clinical Journal of the American Societi of Nephrologi (CJASN) u kome su autori koristili podatke iz velike izraelske baze podataka kako bi procenili da li dugotrajna upotreba SGLT2i donosi prednosti u poređenju sa inhibitorima dipeptidil peptidaze 4 (DPP4i, tj. gliptini) kod dijabetičara bez dokumentovane KV ili bubrežne bolesti.
Metodologija studije
Dijabetičari tipa 2 koji su počeli da se leče između 2015. i 2021. godine sa gliflozinima (empagliflozinom ili dapagliflozinom) ili DPP4i (sitagliptin, linagliptin, vildagliptin, saksagliptin) dostupnim u Izraelu u to vreme, upareni su skorom sklonosti (1:1) na osnovu 90 parametara. Kompozitni parametar bubrega uključivao je potvrđeno smanjenje od najmanje 40% procenjene brzine glomerularne filtracije (eGFR) ili bubrežnu insuficijenciju. Indikator „bubreg ili smrt“ je takođe uključivao smrt iz bilo kog uzroka. Takođe je upoređeno smanjenje eGFR. Pored ukupne populacije, autori su posebno analizirali podgrupu dijabetičara bez dokumentovane kardiovaskularne i bubrežne bolesti pri ulasku u studiju.
Uključeno je ukupno 19.648 pacijenata, od kojih je 53% (10.467) imalo nizak kardiorenalni rizik. Srednje vreme praćenja bilo je 38 meseci.
Dobijeni nalazi
Kompozitni parametri bubrega su bili značajno viši kod SGLT2i u odnosu na DPP4i sa učestalošću od 6,9 naspram 9,5 događaja na 1000 pacijent-godina, parametar bubrega ili smrti sa učestalošću od 17,7 naspram 22,1 događaja na 1000 pacijent-godina. Upotreba SGLT2i je stoga bila povezana sa značajnim smanjenjem rizika od kompozitnog parametra bubrega (odnos opasnosti [HR] 0,72; 95% CI 0,61–0,86; p < 0,001) i rizika od parametra bubrega ili smrti u poređenju na upotrebu DPP4i (HR 0,80; 95% CI 0,71–0,89; p < 0,001). U podgrupi pacijenata bez KV ili bolesti bubrega, korist od početka terapije SGLT2i u odnosu na DPP4i je utvrđena u vidu nižeg rizika od parametra bubrega ili smrti (HR 0,77; 95% CI 0,61–0,97), dok je smanjenje rizika od kompozitnog renalnog parametra pokazalo je samo statistički beznačajan trend (HR 0,67; 95% CI 0,44–1,02).
Upotreba SGLT2i je takođe praćena sporijim padom eGFR u poređenju sa upotrebom DPP4i, kako u celokupnoj upisanoj populaciji pacijenata sa DM2 (za 0,49 ml/min/1,73 m 2 /god) tako i kod dijabetičara bez KV ili renalnog bolest (za 0,48 ml/min/1,73 m 2 /god).
Zaključak
U studiji na skoro 20.000 pacijenata sa DM2, dugotrajna upotreba SGLT2i u poređenju sa primenom DPP4i u stvarnom svetu bila je povezana sa sporijim padom eGFR i smanjenim rizikom od kompozitnog parametra uključujući značajno pogoršanje bubrežne funkcije (≥ 40% opadanja eGFR/bubrežne insuficijencije) ili smrti iz bilo kog uzroka, u celoj uključenoj populaciji i kod dijabetičara koji nisu imali kardiovaskularno ili bubrežno oboljenje u vreme ulaska u studiju.
Izvor:
Source: Melzer-Cohen C., Schechter M., Rozenberg A. et al. Long-term, real-world, kidney function changes with SGLT2i versus DPP4i type 2 diabetes without cardiovascular or kidney disease. CJASN 2023 Sep 1; 18 (9): 1153−1162, doi: 10.2215/CJN.0000000000000218.
